Planetarijum

 

Rekvizita za Glembajeve

Stojimirovi? je od Beograda napravio “škrinju od snova”, ali je dodirnuo i put nacionalnog renegata koji je osetio zadah Titovih kazamata, gde se radi preživljavanja pretvorio u slugu, da bi konačno dostigao slavu testamentarnom knjigom




Beograd je možda imao ve?e novinare, ali nije imao takvog pronicljivog hroničara i darovitijeg biografa od Milana Jovanovi?a Stojimirovi?a (1898–1966), čije Siluete starog Beograda počinju tre?i čitalačko-bibliotečki život u divot opremi beogradske “Prosvete”.
Stojimirovi? se tek u zrelim godinama, ofijukan sudbinom otpadnika, građanskog žurnaliste, dvorskog čoveka, intimusa Milana Stojadinovi?a (1888–1962), rešio da sistematizuje svoje slike prestonice, poglavito iz teške nužde da bi preživeo, ali iz potrebe da pobegne iz tame velikog stradanja kada je Ozninim islednicima ispričao gotovo sve tajne Kraljevine Jugoslavije i njene političke elite. Slomljen, ali još očuvanog spisateljskog habitusa, počeo je, posle 1960, da objavljuje fino ispisane minijature u listu intrigantnog naslova – “300 čuda”. Pre?utno je postao veoma čitan, ali daleko od etabliranog statusa u predratnoj Jugoslaviji. Bio je ispisan iz istorije, ali ne i otpisan, od zaborava su ga čuvali tekstovi koje je pisao u maniru dobre stare beogradske škole.
U predratnoj Jugoslaviji, po političkom statusu, imao je ravnopravnog takmaca u Josipu – Bepu Horvatu (1896–1968), a u Titovoj obojica su bili ljudi prošlosti, koji su se prevodima i istoriografskim studijama branili od zaborava. Stojimirovi? je voleo Beograd, a Horvat Zagreb. Obojica stilisti, otmene figure, znalci jezika. Horvat je bio opčinjen hrvatskom povesnicom, a Stojimirovi? nadasve Beogradom. On je bio ispoš?en tamnicom, a Horvat pre?utkivanjem. Pisanje je za njih postalo – odbrana i poslednji dani! Kao što Zagreb ponovo otkriva Horvata (Pobuna omladine 1911–1914, časopis “Gordogan”, nova serija) velikog suparnika Miroslava – Frica Krleže (1893–1981), tako i Beograd u novom svetlu upoznaje Stojimirovi?a. Ko je bio taj čovek kontroverzne biografije koji je u Kraljevini bio neko, a u Titovo vreme gotovo – niko?

Smederavac je rođenjem i duhom, Beograđanin habitusom i karijerom. Studirao je i diplomirao prava, te mu je kao juristi ostala navika da se konsultuje sa svojim profesorima, najčeš?e sa Slobodanom Jovanovi?em (1869–1958). O njemu je u knjizi Portreti prema živim modelima, objavljenoj post mortem, ostavio sugestivan zapis, isečak iz vremena posustalog projekta zvanog Kraljevina Jugoslavija: “Sa njime ?e nestati jednog velikog pisca Srbije iz prve polovine XX veka, koji je u jednom trenutku igrao i izvesnu političku ulogu. Ve?u respektivnu i reproduktivnu inteligenciju mi nismo imali skoro u čitavoj svojoj kulturnoj istoriji, ali on nije imao ’štofa’ za državnika.” Kao što je Jovanovi?a video kao političko oklevalo, tako je i Ivu Andri?a (1893–1975), pritajenog suparnika, doživeo drugačije od ostalih. Andri? je u Beogradu gradio karijeru odmerenoš?u, koja je igrom sudbine izmicala Stojimirovi?u. Andri? je bio do dvorske furune vlasti, ali se nije oprljio, Stojimirovi? je skroz izgoreo. Andri? je znao da traži uklanjanje fotografije napravljene prilikom potpisivanja Trojnog pakta u dvorcu Belvedere u Beču, gde je on uz Ribentropa i Cvetkovi?a, sa izložbe u Vojnom muzeju, a Stojimirovi? je u mitrovičkoj kaznionici, zajedno s Danilom Gregori?em (1909–1957), morao da piše posebne referate, gotovo studije o građanskim političarima i tajnama dvora Karađorđevi?a. Nije znao da izabere dobru stranu istorije. Nije se snalazio u lavirintima politike, a na osnovu njegovog Dnevnika 1936–1941. čini se da o njoj sve zna. U virtualnom svetu, u spisima, on je vešt, u aktualnom, in vivo, on je politički naivko. Kada je dolazio da smeni Predraga Milojevi?a (1901-1999) sa čelne pozicije Presbiroa (ministarski rang), 30. septembra 1940, ovaj ga je sasekao inteligentnom konstatacijom: “Vi ste ovde nekom zabunom i nesporazumom.”

Gde je pogrešio minuciozni pisac beogradskih medaljona, minijatura koje imaju podlogu u aktima i faktima, dakle u arhivskim zapisima i svedočenjima starih Beograđana, kada se našao u okovima i gde se “gradio starijim” da bi preživeo? Neki njegov veliki greh, životni krimen, vide u pokretanju okupacijske “Obnove” i smeni Aleksandra R. Arnautovi?a (1888–1982), velikog kulturnog delatnika u Državnom arhivu, na čije je mesto došao početkom novembra 1941. Arnautovi? je s dve k?erke, Margeritom i Anđicom, i suprugom Francuskinjom ostao bez stana i prihoda. Ne zna se pouzdano kakva je Batina uloga u toj drami (tako su ga intimno zvali prijatelji) jer se on delikatnosti učio od ujaka Dušana Stojimirovi?a (1870–1955), gradskog fizikusa kome je i posvetio jedan medaljon. Delikatni ljudi su zakopčane prirode, a Stojimirovi? je, ako je imao “putera”, sve okajao tamnicom. I dubinom teškog bola i zaborava od ljudi i vremena u kome je bivstvovao.

Njegove Siluete duboko su uranjanje u psihologiju beogradskog čoveka, u njegov nerv trgovca i političara, dvorskog odličnika ili vehementnog opsenara kakav je bio Gramatikus (Vojislav Petrovi?, 1878 – oko 1930), koji pripada niski od 24 minijature dodate iz piščeve zaostavštine koju su njegovi naslednici štedro dali izdavaču. Iz dokumenata se vidi da je priređivač prvog izdanja Božidar Kovačevi? (1902–1990), čiji je izbor podloga tre?em izdanju, ove tekstove obeležio korektorskim znakom “deleatur” (neka se briše). Čini se da je ključ njegove odluke u slobodnijem Stojimirovi?evom stilu, u kome on daje zamaha svom impulsu patnika koji voli istoriju i ulogu svojih junaka i u miru i u vreme prevrata.

Stojimirovi? je još kao mladi? napisao prvu minijaturu, Koči?ev portret, skrivenu dramu bolesnog pisca. Bio je i u diplomatiji, radio je u “Politici”, bio faktotum u “Samoupravi”, gde se približio Stojadinovi?u, zadivljen habitusom finansijskog opsenara i političkog mo?nika koji je koketirao s fašizmom. Vršio je i funkciju vrhovnog cenzora, žreca, a kada je bio na vrhuncu, došao je 27. mart 1941, uhapšen je i odveden u Glavnjaču (zdanje Uprave grada Beograda na mestu današnjeg Prirodno-matematičkog fakulteta). Za vreme generala Milana Đ. Nedi?a (1878–1946) njegovo ime je nešto značilo. Nije ni primetio kada se Predrag Milojevi? izvukao iz loše strane istorije, sa mesta glavnog urednika “Novog vremena” i da je potom tegobno živeo od prodaje, gotovo u bescenje, basnoslovno vrednih minijatura iz XVI veka koje je dobio u miraz od prelepe supruge Irmgard Krauze. Iz Beograda je Stojimirovi? pobegao septembra 1944. s Nedi?em. S njim je i vra?en – da bude osuđen i lišen građanske časti. Ostao je bez biblioteke, spisa, sačuvani radovi sada su u Matici srpskoj, a ono što traje su Siluete.
Stojimirovi? je pisac posebnog tembra, ima dar i da se sebi naruga. Nije imao sre?e u privatnom životu jer mu Jelena – Lula Ničota nije podarila decu, ali je uz Desanku, bivšu suprugu advokata Svetolika Grebenca (1887-1957), našao mir koji je oporavljao njegovo srce i davao poleta peru. U portretu slikara Lazara Ličenoskog (1901–1964), čiji lik znalački otelovljuje, otvoreno govori o svojoj sudbini, o istorijskoj komparseriji koja mu se ruga: “…Kao Leonardo Mona Lizu, godinama (je) portretirao i lepu Stanu Matijevi?, prvu mis Jugoslavije, i nikako se nije odlučivao da završi taj rad. Tu je portretirao i mene, iscela i u fraku. Ta je slika s vremenom nekako dospela u rekvizite Smederevskog pozorišta i visila nasred pozornice kada su se u Smederevu davali Glembajevi, dok je neko nije podsekao (zbog dužine), pa je posle vra?ena u smederevski Narodni muzej…” A mi bismo dodali da je baronica Šarlota Kasteli-Glembaj bila očarana gospodinom koji je u nju zurio posve zanesen epohom koja je nepovratno prošla, a koja se igra pred njegovim očima.
U “Samoupravi” se potpisivao kao Semendrija (Smederevac), a nama je ostavio Siluete kao Beograđanin, “kao jedan od najdarovitijih ljudi starog Beograda”, kako je završio tekst o Gramatikusu, koji je opsenio i samog sebe da bi potom bio odbačen kao potrošena partitura beogradske istorije. Nju je Stojimirovi? sačuvao jer je Beograd iznad svih nas, kao far u prošlost i nevidovnu budu?nost.
 

This entry was posted in Planetarijum. Bookmark the permalink.

Leave a Reply